Присутнима се прво обратила Зорица Несторовић, која је истакла значај Градског секретаријата за културу града Београда, Филолошког факултета и Библиотеке града Београда које су најзаслужније за покретање овог пројекта, цитирајући Доситеја Обрадовића: „Закон и вера може се променити, а род и језик никада“.
Владан Вукосављевић, градски секретар за културу, скренуо је пажњу на чињеницу колико је овим пројектом постигнуто за свега седам месеци. Он је истакао да акције овог типа подсећају на важност матерњег језика и додао да је наш језик под лошим утицајима. Сматра да је ова акција испунила свој циљ, а то је буђење свести, а плакати које грађани свакодневно могу видети у градском превозу, улицама и на билбордима само су почетак, а следи продубљивање и продужетак кампање. Поред Србије, пројекат се реализује и у Републици Српској.
Професор Филолошког факултета Вељко Брборић је подсетио да је брига о српском језику и националном писму озбиљан задатак и захвалио идејном творцу ове значајне кампање Владану Вукосављевићу. Професор Брборић је истакао и значај податка да је око 40.000 деце из целе Србије прошло кроз такмичење из српског језика и сматра да је образовни систем „камен темељац“ на коме ће се исправити штета начињена српском језику.
Александар Милановић, професор Филолошког факултета, издвојио је медије као највеће рушитеље и највеће чуваре писмености. Он сматра да медији својим насловима нарушавају стилистичке и правописне норме српског језика и критикује њихов језик, јер није узор за књижевно – језичку норму. Међу чуварима норме су они медији који немају одлике жуте штампе, а међу тим новинарима има сјајних стилиста који користе занимљиве синтаксичке конструкције. Одлике квалитетних новинара су и теме које обрађују у својим прилозима и емисијама, а које доприносе очувању српског језика, књижевности и ћирилице. На бројне нападе који су ову акцију окарактерисали као расистичку, професор Милановић одговорио је питањем шта има расистичког у томе да српски народ чува српски језик.
Зона Мркаљ, српски методичар и лингвиста, говорила је о школству правећи паралелу између средњих и основних школа. Као проблем је означила адаптиране текстове који губе оригиналност, јер се у њима архаични изрази замењују новим. Сматра да се књижевност треба повезати са другим школским предметима као што су географија, историја, па чак и биологија. Нада се да ће књижевност, језик и медији и даље успостављати коректну сарадњу.
Професор Филолошког факултета Бошко Сувајџић, истакао је да је у медијима важан комуникациони код, а тај код је управо српски језик и додао да уметност и књижевност нису довољно заступљени у медијима. Он сматра да ова акција не може бити кратког даха и да су потребни лектори у медијским кућама. Он је додао да су промишљеност и систематичност веома битни у реализовању ове акције, а веру у успех ове кампање изразио је речима Вука Караџића: „Не да се, али ће се дати“.
