Ни­је нео­бич­но да у раз­ли­чи­тим др­жа­ва­ма је­дан књи­жев­ни је­зик има раз­ли­чит ста­тус: да у јед­ној бу­де ве­ћин­ски а у дру­гој ма­њин­ски. Али је сва­ка­ко ви­ше не­го нео­бич­но – да је­дан је­зик исто­вре­ме­но у ис­тој др­жа­ви бу­де и ве­ћин­ски и ма­њин­ски. Та­кве при­ме­ре (со­цио)лин­гви­стич­ка ли­те­ра­ту­ра, ко­ли­ко нам је по­зна­то, и не бе­ле­жи. Ка­ко би их и бе­ле­жи­ла, кад су они сво­је­вр­сна не­га­ци­ја свих лин­гви­стич­ких и со­ци­о­лин­гви­стич­ких за­ко­ни­то­сти. Али, ето, та­кав је слу­чај са срп­ским је­зи­ком. 

Код ње­го­вог твор­ца Ву­ка Ка­ра­џи­ћа срп­ски је­зик био је и име­ном и су­шти­ном је­дан и је­дин­ствен срп­ски је­зик, а из по­ли­тич­ких раз­ло­га у др­жа­ви­ца­ма на­ста­лим рас­па­дом бив­ше СФР Ју­го­сла­ви­је до­био је ви­ше раз­ли­чи­тих име­на: „хр­ват­ски“, „бо­сан­ски/бо­шњач­ки“, „цр­но­гор­ски је­зик“. У под­ло­зи тих име­на, ме­ђу­тим, не сто­је на­уч­но уте­ме­ље­ни раз­ли­чи­ти је­зи­ци. У пи­та­њу су ис­кљу­чи­во ва­ри­јан­те Ву­ков(ск)ог срп­ског књи­жев­ног је­зи­ка, ко­ји је у свом сто­пе­де­се­то­го­ди­шњем хо­ду име­ном нај­пре по­стао срп­ско­хр­ват­ски, а он­да – при­ме­ном кри­те­ри­ју­ма „прав­ног на­си­ља“ – „хр­ват­ски“ и „бо­сан­ски“ и „цр­но­гор­ски“. 

При­хва­та­ње тих не­срп­ских име­на мо­же до­ве­сти, а и до­во­ди, до не­ве­ро­ват­ног на­уч­ног ап­сур­да – да се је­дан те исти лин­гви­стич­ки је­зик у ис­тој др­жа­ви мо­же ја­ви­ти и као ве­ћин­ски и као ма­њин­ски. Нај­ре­пре­зен­та­тив­ни­ји при­мер то­ме да­је Ре­пу­бли­ка Ср­би­ја, са на­уч­ном ин­ком­па­ти­бил­но­сти од­ре­да­ба о је­зи­ку у ње­ном уста­ву и ње­ном За­ко­ну о пра­ви­ма ма­њи­на. У Уста­ву Ср­би­је, у чла­ну 10, сто­ји да су „у Ре­пу­бли­ци Ср­би­ји у слу­жбе­ној упо­тре­би срп­ски је­зик и ћи­ри­лич­ко пи­смо“ и да се „слу­жбе­на упо­тре­ба дру­гих је­зи­ка и пи­са­ма уре­ђу­је за­ко­ном, на осно­ву Уста­ва“. Срп­ски је­зик је, по Уста­ву, у Ср­би­ји, бу­ду­ћи је­ди­ни слу­жбе­ни, нор­мал­но ве­ћин­ски је­зик. У За­ко­ну о ма­њи­на­ма су од 2006. као ма­њин­ски је­зи­ци на­ве­де­ни: „ал­бан­ски, бу­гар­ски, бо­сан­ски (sic!), ма­ђар­ски, ром­ски, ру­мун­ски, ру­син­ски, сло­вач­ки, укра­јин­ски и хр­ват­ски је­зик (sic!)“. Ту су, ка­ко се ви­ди, и „бо­сан­ски“ и „хр­ват­ски је­зик“, и то због то­га што у Ср­би­ји по­сто­ји хр­ват­ска и бо­шњач­ка на­ци­о­нал­на ма­њи­на. Зна­чи ли то да сва­ка на­ци­ја и на­ци­о­нал­на ма­њи­на ну­жно има­ју и свој по­се­бан на­ци­о­нал­ни је­зик? Има­ју ли по­се­бан је­зик раз­ли­чит од ен­гле­ског Аме­ри­кан­ци, или Аустра­ли­јан­ци? Има­ју ли по­се­бан је­зик раз­ли­чит од не­мач­ког Аустри­јан­ци? И да не на­бра­ја­мо ви­ше. 

О иден­ти­те­ту ма­њин­ских је­зи­ка упра­во се го­во­ри у Европ­ској по­ве­љи о ре­ги­о­нал­ним или ма­њин­ским је­зи­ци­ма, на осно­ву ко­је су, ка­квог ли ап­сур­да, „хр­ват­ски“ и „бо­сан­ски“ и пр­о­гла­ше­ни ма­њин­ским је­зи­ци­ма у Ср­би­ји. У тој по­ве­љи се, на­и­ме, у ње­ном чла­ну 1, име­но­ва­ном као „Де­фи­ни­ци­ја“, а ко­ји је сав по­све­ћен од­ре­ђива­њу ре­ги­о­нал­них или ма­њин­ских је­зи­ка, ка­же: а) „ре­ги­о­нал­ни или ма­њин­ски је­зи­ци“ су је­зи­ци ко­ји су „раз­ли­чи­ти од зва­нич­ног је­зи­ка те др­жа­ве, што не укљу­чу­је ди­ја­лек­те зва­нич­ног је­зи­ка те др­жа­ве или је­зи­ке рад­ни­ка ми­гра­на­та“.  

Из на­ве­де­не се по­ве­ље ну­жно за­кљу­чу­је да два или ви­ше иди­о­ма ко­ји се не раз­ли­ку­ју не мо­гу лин­гви­стич­ки (на­уч­но) би­ти по­себ­ни је­зи­ци, што ће ре­ћи да је­дан не мо­же би­ти ве­ћин­ски а дру­ги ма­њин­ски. 

Али, ето, у Ср­би­ји, мо­же, јер се срп­ски је­зик ја­вља и као ве­ћин­ски и као ма­њин­ски је­зик. Исти­на, он се као ве­ћин­ски име­ну­је срп­ским име­ном – зо­ве се срп­ски књи­жев­ни је­зик, док се као ма­њин­ски име­ну­је не­срп­ским име­ни­ма – зо­ве се „бо­сан­ски“ и „хр­ват­ски књи­жев­ни је­зик“. Та пре­и­ме­но­ва­ња не­ма­ју ни­ка­квог на­уч­ног – ни лин­гви­стич­ког ни прав­ног – упо­ри­шта, па, след­стве­но то­ме, и не мо­гу не­ги­ра­ти срп­ски ка­рак­тер не­срп­ски име­но­ва­них ва­ри­ја­на­та срп­ско­га је­зи­ка, ко­је су са­мо због тог (не­срп­ског) име­на пр­о­гла­ше­не по­себ­ним „ма­њин­ским“ је­зи­ци­ма.

Да би два је­зи­ка би­ли по­себ­ни је­зи­ци, они мо­ра­ју би­ти раз­ли­чи­ти по лин­гви­стич­ким кри­те­ри­ју­ми­ма (ге­нет­ском, струк­тур­ном и ко­му­ни­ка­тив­ном). То ни­је слу­чај са „хр­ват­ским“ и „бо­сан­ским је­зи­ком“ кад се они по­сма­тра­ју у од­но­су на срп­ски је­зик. Бу­ду­ћи да Европ­ска по­ве­ља о ре­ги­о­нал­ним или ма­њин­ским је­зи­ци­ма пр­о­пи­су­је да се ма­њин­ским је­зи­ком мо­же пр­о­гла­си­ти са­мо је­зик ко­ји је „раз­ли­чит од зва­нич­ног ве­ћин­ског је­зи­ка те др­жа­ве“, а да су срп­ски, „хр­ват­ски“ и „бо­сан­ски“ са­мо раз­ли­чи­та име­на исто­га је­зи­ка, ја­сно је да „хр­ват­ски“ и „бо­сан­ски је­зик“ не мо­гу у Ср­би­ји има­ти ни лин­гви­стич­ки ни прав­ни – не­го са­мо сим­бо­лич­ки – ста­тус по­себ­ног је­зи­ка, па се на њи­хо­ве го­вор­ни­ке не мо­гу при­ме­ни­ти „уста­вом и за­ко­ном за­га­ран­то­ва­на пра­ва да се суд­ски и управ­ни по­сту­пак во­ди на ма­тер­њем је­зи­ку стран­ке“, јер се по­сту­пак на том је­зи­ку во­ди и кад се тај је­зик зо­ве срп­ским. На­зи­ви је­зи­ка без лин­гви­стич­ке иден­ти­тет­ске под­ло­ге пред­ста­вља­ју са­мо сим­бо­лич­ку, а не ко­му­ни­ка­тив­ну, функ­ци­ју је­зи­ка. 

За­то за „је­зи­ке“ ко­ји по Европ­ској по­ве­љи и ни­су ма­њин­ски је­зи­ци јер су по­ду­дар­ни са срп­ским као ве­ћин­ским је­зи­ком не­ма ни­ка­квог осно­ва пр­о­из­во­ди­ти не­ка­кве „ту­ма­че за бо­сан­ски је­зик“, ни­ти на њи­ма из­во­ди­ти по­себ­ну на­ста­ву ни­ти пра­ви­ти за та­кве лин­гви­стич­ки не­по­сто­је­ће је­зи­ке по­себ­не уџ­бе­ни­ке, јер сви ко­ји зна­ју срп­ски је­зик зна­ју под­јед­на­ко до­бро и „хр­ват­ски“ и „бо­шњач­ки/бо­сан­ски“ и „цр­но­гор­ски“, ко­ји та­ко­ђе тра­жи ста­тус ма­њин­ског је­зи­ка у Ср­би­ји. Вла­да и др­жав­не ин­сти­ту­ци­је мо­ра­ју то­га би­ти све­сни и у скла­ду с тим мо­ра­ју и де­ло­ва­ти.

*Пр­о­фе­сор Фи­ло­ло­шког фа­кул­те­та Уни­вер­зи­те­та у Бе­о­гра­ду 

и ФИ­ЛУМ-а у Кра­гу­јев­цу