О (не)писмености српске нације
У два-три написа објављена у овој рубрици из пера компетентних познавалаца проблематике тема је писменост, односно неписменост код нас.
Драган Стојановић
Аутори су скептични у погледу даљег унапређења, па чак и одржања садашњег нивоа писмености српског народа. Људи се изгледа мире са неписменошћу, као и уопште са некултуром као духовним стањем код нас. На сваком кораку човек је суочен са примерима јавашлука, небриге, немара, те бахатости у понашању и других знакова менталне депресије, асоцијалности, моралног имбецилизма итд. Ни у језику се не очекује ништа бољи однос према реду и радиности.
„Неписменост и полуписменост” – упозорава проф. В. Брборић – „данас је више него очигледна, али је све мање оних којима то смета.“ На први поглед чудно је да народ са најлакшим правописом на свету има тешкоћа са писменошћу. Један од закључака био би – и јесте у текстовима о којима је реч – да је наше школство тако слабо и неуређено да полазници не добијају никаква квалитетна знања, па ни она која се тичу елементарне писмености. Брборићева истраживања, нажалост, непобитно показују да школски систем и није далеко од овога што устврдисмо. Учитељи, па чак и наставници језика, нису довољно добро образовани за дужности које обављају. У ситуацији када се са купљеном дипломом и добрим везама сигурније добија место у школи него са добрим препорукама професора симболизованим у оценама у индексу – никакав се бољитак не може очекивати ни у скорој будућности.
„Већина људи” – пише проф. Р. Драгићевић – „жели да се изражава у складу са нормом матерњег језика, јер је негован језички израз одувек био огледало образованости и престижа.“ И даље: „Људи се труде да унапређују своју језичку културу и тај процес се наставља и након завршеног школовања. Нико од нас није довољно језички образован да не би могао и даље радити на унапређивању своје језичке културе, јер је савршен језички израз недостижни идеал.“ Свакако, школа је само један од облика стицања знања и способности људских. Нису узалуд старији граматичари препоручивали да се читају добра књижевна дела, јер је у њима, сем слике живота, садржан и најузорнији језик сваког народа. Онај кога привлачи и узбуђује књижевност, не може проћи ни мимо језика којим је она писана. Тако се стиче и (што би рекли стари) „углађава” и језик појединца.
Но ваља се сетити да нису сви склони читању и слушању лепе речи, нити их занима да се упознају са вишим облицима било практичног било духовног живота. Такви појединци врло радо посежу за критиком и негирањем свега што је изнад њиховог стомака. Култура, чак и у најелементарнијим видовима, њима је страна. Леп манир и израз није им довољно јак да понизе саговорника или уздигну себе, да дају израза задовољству због ситости и високог напона телесне снаге. Углађен говор доживљавају као слабост, а дотеран начин писања – као непотребно робовање догми. „Много корисника друштвених мрежа” – опомиње Р. Марковић – „нема ни елементарну језичку културу. Уместо да се потруде да је стекну или унапреде, они се залажу за права неписмених...“
„Прејака је слобода незналаштва, прејак замах неодговорности”, оштро протестује М. Данојлић. „Научне и просветне установе повлаче се пред незналицама или су пале под њихову власт.“ И не само то, него је незналачка и игнорантска рука посегла да институционално уништи школу и науку, бацивши је под општи кишобран корупције и непотизма. Док ми јадикујемо над судбином науке и културе, научне и просветне установе пуне се неспособнима и недоученима, који све више дижу главу и преузимају власт (Познајем директора школе који исмева закон продајући радна места у својој школи за добре паре, и чак помажући платишама да купе дипломе. Познајем младог човека, на другој страни, који се зарекао да ће стећи диплому не прочитавши ни један једини ред из прописане стручне литературе, нити посетивши и један час предавања.)
Шта у таквим приликама ваља да чини некада виђен, а данас понижен и на маргине сатеран граматичар и језички нормативиста? Да ли да се преда и да чисто формално, ловећи хонораре, „прописује” пишући некомпентентне уџбенике језика и компликоване и нечитљиве правописне приручнике – какви колају по књижарама и пуне и онако препуне дечје торбе папирима које малишани, притиснути десетинама килограма папира, честито и не гледају – највише зато што им се не нуде у количинама које је могуће савладати?
Оно што најхитније ваља учинити јесте конципирати програме и израдити уџбенике и приручнике који пристоје људима, а не диносаурусима...
Овде на првом месту мислим на правопис, који за сада на неколико стотина страница нуди хиљаде правила које нико жив не може, а нико паметан неће да учи напамет. Ваља се дакле са диносауруског вратити на правопис најлакши на свету, како га је замислио и у наслеђе оставио генијални Вук, а који су буквално упропастили „учени” професори утркујући се ко ће се снажније наметнути свету својим големим „знањем”.
Професор Филолошког факултета Универзитета у Београду (у пензији)
Др Радоје Симић