Кад кажем реч, изговарам човек

О опасностима доследне феминизације у језику, али и о лингвистичким споровима, било је речи у оквиру треће трибине „Сачувајмо српски језик”

Са треће трибине „Сачувајмо српски језик” (Фото З. Анастасијевић)

Основни израз нашег идентитета наше је лично име, све остало су функције које су у животу променљиве. Највећи проблем са доследном феминизацијом јесте инсистирање на томе да српски језик две форме: „професор, професорица” треба да препознаје као једнако вредне, а оне то нису. Сви који осећају свој језик, знају да је „професор” општа вредност, која може да се примени на оба рода, објаснила је др Јованка Радић у оквиру трибине „Сачувајмо српски језик”, одржане на Филолошком факултету Универзитета у Београду.

– Мешају се релације: отац–син, учитељ–ученик, брат–сестра са општим квалитетом професора као звања. Важно је да зауставимо талас доследне мовизације или феминизације због тога што се она уздиже у горње слојеве језика, које подразумевају јавност. Када мовирана форма дође на виши ниво, она постаје нова реч. Опасност доследне феминизације је у губљењу могућности да се препозна опште у језику, што посебно важи за будуће генерације. Ако се реч „професор” стално разлаже на мушки и женски род, неће се имати увид у оно што је опште у овом појму, неће се одвајати реч од ствари – додала је др Радић.

На овој, трећој по реду трибини, у чијем остварењу су учествовали Министарство културе и информисања Републике Србије, Институт за српски језик САНУ и лист „Политика”, говорили су и академик Миро Вуксановић, др Срето Танасић, др Мато Пижурица и др Софија Милорадовић. Разговор је водио Градимир Аничић, лектор нашег листа и предводник овог пројекта.

О доприносу Института за српски језик САНУ говорио је директор ове институције културе др Срето Танасић, истакавши да је примарна делатност Института научноистраживачки рад, али и брига о статусу српског језика и ћирилице у службеној употреби. Залагање Института је и да српски језик у школама добије број часова примерен значају националног језика, да се изучава на свим факултетима, и да буде очуван у оквиру јединственог српског језичког простора. Танасић је приметио да у оквиру националне научне стратегије, која је у изради, национални језик треба да има посебно место.

– У Институту за српски језик имамо данас пет великих пројеката. Први се зове „Лингвистичка истраживања савременог српског језика и израда речника САНУ”, назив другог је „Дијалектолошка истраживања српског језичког простора”, што подразумева и израду српског дијалектолошког и ономастичког речника. Трећи пројекат назван је „Етимолошка истраживања српског језика и израда етимолошког речника српског језика”, четврти је „Обрада старог српског писаног наслеђа и израда речника црквенословенског језика српске редакције”, док се пети пројекат зове се „Опис и стандардизација савременог српског језика”, објаснио је др Срето Танасић, нагласивши да Институт за српски језик има и значајну издавачку делатност.

Ако се реч „професор” стално разлаже на мушки и женски род, неће се имати увид у оно што је опште у овом појму, неће се одвајaти реч од ствари, рекла је др Јованка Радић.

На вишедеценијску сарадњу Института за српски језик САНУ са културним институцијама у суседним земљама: Мађарској, Румунији и Македонији, као и српским становништвом у тим земљама које се не сматра дијаспором, указала је др Софија Милорадовић. Ова сарадња се, по њеним речима, огледа у истраживању народних говора за потребе „Општесловенског лингвистичког атласа” и за потребе првобитно Српскохрватског, односно, данас „Српског дијалектолошког атласа”.

– Од 2009. године формиран је Српски институт у Будимпешти, а од 2012. године интензивирана је његова сарадња са Институтом за српски језик САНУ. У изради је интердисциплинарна студија о животу Срба у Батањи. Теренска истраживања се обављају и у подручјима са српским становништвом око Будимпеште, у Ловри, као и у Мохачу. У Румунији, сарадња је успостављена са новоформираним Центром за научна истраживања и културу Срба у Румунији у Темишвару, а у погледу теренских истраживања румунског дела Баната, као и клисурских говора. У Македонији, рад на терену везан је за Скопску Црну гору и село Кучевиште, где од пре неколико година постоји Српски центар за културу. У току је и билатерални међународни пројекат српске и македонске академије наука и уметности „Језик као запис културе у етнолошкој и лингвистичкој анализи на релацији Србија и Македонија”, као теренско и архивско истраживање – објаснила је др Софија Милорадовић.

Стручњак за правопис српског језика др Мато Пижурица запитао се ко и како угрожава српски језик, а затим одговорио да је језик, заснован на вуковској штокавштини, екавског и ијекавског изговора, био и остао српски, да није идентитетски угрожен због тога што има говорнике, има институције, као и своју историју, али да и поред тога нема одговарајући статус у друштву. При томе је похвалио Филолошки факултет, који је за афирмацију језичке норме учинио више и од саме Матице српске. Пижурица је подсетио на језички српско-хрватски раскол, па и на деведесете године које су лингвистичку струку затекле неприпремљену.

– Неопходно је да се унутар струке сачувамо од спорова који су нас онеспособили да из распада језика изађемо са бар нешто мање штете. Не видим велике разлике између онога што је тада говорио Радмило Маројевић и онога што до данас говори Драгољуб Петровић – приметио је др Мато Пижурица.

Академик Миро Вуксановић обратио се као писац, похвалио акцију „Политике” и прочитао одломке из своје нове књиге „Силазак у језик” („Академска књига”):

– Бројем значења у језику мери се моћ националне културе. Све је у језику, он је човеково осећање и мисао. Журба у животу донела је и журбу у говорењу, сваког дана смањује се број речи којима се споразумевамо. Гете је говорио да највише учимо из књига које су нам садржином непознате, и које су „неразумљиве”, да ништа не можемо научити из књига које говоре познато, поновљено. Писање, дакле, има смисла ако доноси ново. Када год кажем реч, чујем да изговарам човек.