Ћирилица итд.
Побила се двојица сељака, Херцеговаца (Србин и Хрват, наравно), после жучне свађе око тога које писмо је боље и лепше: ћирилица или латиница. Било је то у другој половини 19. века, о чему су писале тадашње новине. Поента овог догађаја је у томе што се на суду испоставило да су обојица – неписмени.
Наравоученије би могло да буде да је дубински узрок сукоба заправо незнање, необразованост.
Да ли је?
Учени Хрвати, како смо могли видети у „Јутарњем листу” пре неки дан, не супротстављају латиницу и ћирилицу, већ, присвајају ћирилицу. То је, веле, хрватска ћирилица. Њом су „писани неки од најважнијих докумената хрватске историје”, што изгледа није знао Анте Павелић када ју је дошавши на власт одмах укинуо. Као што, у наше време, не знају ни разбијачи двојезичних табли у Вуковару. Потоњи тврде да то чине зато што је то писмо агресора на Вуковар. (Званично писмо ЈНА, на коју мисле, било је латиница.)
„Јасно је”, каже Жељко Јозић, директор Хрватског института за језик, „да су ћирилица и глагољица стара хрватска писма, а да су Хрвати били трописмена нација и писали глагољицом, ћирилицом и латиницом”. Очекујем да му се супротставе такође учене колеге које тврде да су Хрвати пореклом из Ирана, па би требало додати и персијско писмо пахлеви. Дакле, нису трописмена, већ четворописмена нација с тенденцијом даљњег откривања запретене прошлости.
Према тренутној анкети коју је регионална ТВ Н1 спровела на свом порталу већина испитаника изјаснила се за враћање ћирилице у хрватско школство. За то је и председник ХДЗ Томислав Карамарко, мада не и да буде обавезан предмет.
И тако, док се за ћирилицу залаже део учених Хрвата, отмених професора и управитеља језикословних установа, чак и данашњи челник Туђманове партије – шта раде наши?
За наше фенси знанственике ћирилица је ретро. Просто је превиђају, окрећу јој леђа, пренебрегавају је... Једноставно речено: највише би волели да је нема. Воле да ћуте а да караван пролази.
Да караван пролази тако што се ћирилица готово не види на улицама (рекламе, називи фирми), у гласилима, књигама... Изнервирају се чак и када неко предложи да српска држава заштити домаћу штампу на ћирилици. А највише и најгласније се побуне колеге чији текстови излазе на латиници. Дискриминација, бесмислено, веле.
И поред тога, на оно мало ћирилице која држи главу изнад воде, они као да заптивају нос. Воња им на бели лук, шајкачу, на народњаке, на Србију њихових прадедова коју треба запретати у пепео заборава.
Па ће наша деца већ за пола века, век путовати у Загреб да уче ћирилицу.