Нејасне тврдње о угрожености ћирилице

Предлог мера за заштиту ћирилице који је Влади упутило Министарство културе, а према којима ће сва службена комуникација морати да се одвија на ћирилици, јер ће у супротном државне институције бити суочене за казнама, наилази на подељена мишљења јавности.

Док једни сматрају да су то разумне и неопходне стратегије за очување угроженог писма, други упозоравају да су такве одлуке политички мотивисане, непотребне јер у реалности статус ћирилице није неповољан, али и дискриминаторне.

- Ако пратимо дискусију о угрожености ћирилице и српског језика у Србији од 1990. до данас, видимо доследно две теоријске линије и два предлога за непосредну праксу: једна која жели теорију и праксу да потчини основној политичкој идеји хомогене српске нације, и другу која би преко језика желела да се у Србији остварују идеје заједништва са другима у југословенском простору. И једни и други прикупљају смислене и логичне разлоге за своје тврдње - каже Свенка Савић, професорка емерита на Универзитету у Новом Саду. Стога, како додаје, није ново да данас поново слушамо ламент над језиком и писмом, као 1991. када је усвајан Закон о службеној употреби језика, и да покажемо широким народним масама како водимо рачуна о националним вредностима.

- Једна од таквих вредности је територија, а друга таква вредност је језик и писмо, како су га они из првог теоријског приступа прогласили да јесте - истиче професорка Савић, и додаје да је трећина становништва у Србији неписмена, те да би држава истовремено морала да осмисли мере против неписмености.Предложене мере обавезиваће сва јавна предузећа, установе, укључујући и образовне, али и државне медије, да користе искључиво ћирилицу у јавној и службеној комуникацији, иако није јасно на које сфере употребе се односе појмови јавно и службено. Уколико се ови домени изједначе, како би према изјавама министра културе Владана Вукосављевића требало, службена употреба би се знатно проширила, а то би, како је лингвиста Ранко Бугарски истакао за ДW и Н1, изазвало прилично хаотичну ситуацију у многим областима, јер људи неће знати како да се понашају и шта је дозвољено, а шта није.

- Ако се појам службене употребе толико проширује и ћирилица све то покрива, а латиница бива потиснута, ако се кажњавају људи који се служе латиницом, ако се каже биће ослобођени пореза они који штампају ћирилицом, то су дискриминаторне мере, а Устав експлицитно забрањује дискриминацију по основу језика, а писмо јесте део језика, каже Бугарски за Дојче веле.

Професор Срето Танасић, председник Одбора за стандардизацију српског језика, пита се који се то европски народ одриче свог националног писма, те да ли је рестрикција ако се покушава усагласити стање (и закон) са Уставом.

- Са становишта струке, потребно је вратити ћирилицу на место које јој припада као националном писму. С друге стране, није питање за лингвисте, него за државу како ће те мере спроводити. Рестрикције су последње што нам треба. Није само рестрикција питање службене употребе, начин на који се очекује употреба писма је много сложенији - каже Танасић, који изражава уверење да ће новинари доста допринети објашњавању како је "сасвим нормално да водимо рачуна о своме културном идентитету, кад нема ама баш ниједног уверљивог разлога да ћирилицу заменимо латиницом".

Многи, међутим, сумњају да ћирилици прети опасност од нестајања, самим тим што она већ има повлашћен статус у Уставу и што је она прво писмо на коме се описмењујемо.

Лингвисткиња из Холандије др Јелена Голубовић, која је истраживала употребу оба писма у Србији, објашњава за Данас да је српски језик генерално недовољно спреман за модерно доба.

- Посебно је приметан недостатак (софтверске) подршке за ћирилицу (квалитетни фонтови, алатке за проверу правописа, па чак и недовољно јасна правила транскрипције итд.). Зато се за куцање највише користи латиница, како је показало моје истраживање, и већина као разлог наводи лакоћу употребе. С друге стране, када је у питању писање руком, отприлике половина говорника српског језика пише ћирилицом, а половина латиницом - наводи Голубовић. 

Она стога сматра да забране и ограничења нису прави начин за повећање употребе ћирилице, а казне неће бити ефективне, "посебно не ако ће у прекршају најчешће бити институције које се ионако делимично или у целости финансирају из буџета".

Према њој, боље решење би било прво улагање у саму ћирилицу, поготово у електронском формату, а затим промовисање употребе.

- Огромна већина мојих испитаника сматра диграфију, односно употребу два писма великом предношћу српског језика и то је чињеница на коју су поносни, а што се тиче увођења ћирилице као јединог службеног писма, мишљења су била подељена, практично подједнак број људи је сматрао то потребном/корисном и непотребном/контрапродуктивном мером, па претпостављам да би слична ситуација била и са новим изменама - каже Голубовић.

Нејасно је, дакле, да ли постоје реални показатељи о употреби два писма у Србији на основу којих се дошло до закључка да су потребне строже мере.

- Ћирилица је једино српско писмо, латиница је увезена и ту не говоримо о равноправности. Знам за различите показатеље, али податке црпим пре свега из народа, који је много више заинтересован да ћирилица буде сачувана, и није срећан што му се готово сва штампа нуди на латиници. Сваки народ је дужан да брине о своме културном идентитету, у свету тако и чине, а ћирилица је наше идентитетско питање, у центру наше културе, и не знам зашто се води толика хајка против ње усред Србије. Да бисмо променили свој национални и културни идентитет - наглашава професор Танасић.

Измене Закона о службеној употреби језика и писма донеле би још једну новину, а то је формирање савета за српски језик у оквиру Владе који ће бринути о поштовању одредби и стандарднојезичкој пракси. Успостављање савета подржава и Јелена Голубовић "докле год су његове надлежности јасно дефинисане и одвојене од делатности одбора за стандардизацију, а није у питању 'ћирилична полиција'".

- Дакле, употреба ћирилице у јавном дискурсу - апсолутно да, обавеза да сви државни органи, образовне институције и медији са националном фреквенцијом одмах пређу на употребу латинице под претњом казнама - не, закључује Голубовић.

Ћирилица у дијаспори У креирању мера за заштиту ћирилице, у оквиру којих се апелује и на медије да користе ово писмо, треба имати у виду и српску дијаспору, која слабо или уопште не користи ћирилицу. 

"Једна трећина грађана и грађанки Србије, а тај број се повећава, већ је ван граница у разним земљама света, где углавном користи латинично писмо. Како овим изменама рачунамо на њих? Срби у Хрватској немају могућност да користе српски језик у јавној и службеној употреби. Штампани материјал писан ћирилицом читају са тешкоћом, па онда радије и не читају. Да ли нам је стало да они вести из Србије добијају - истиче Свенка Савић. 

Јелена Голубовић такође каже да не треба претпостављати да се сви у дијаспори служе ћирилицом, док Срето Танасић сматра да људи у дијаспори који желе да сачувају свој национални идентитет желе и да се служе ћирилицом.